Danas gotovo da ne postoji sfera kulture u koju bogati kapitalisti nisu investirali i instalirali svoju neograničenu desturktivnu pohlepu , stareletu ili već neki drugi primitivni objekat.  Tim istim novcem vešto je stvorena veštačka, redovno hoblovana, strogo kontrolisana kontra – realnost.  Živi , veseli, šareni paralelni univerzum pokojne umetnosti. Vrhovni kriterijumi kulturne produkcije danas su u kandžama poluobrazovanih moćnika. Umetnost danas nije osećaj, potreba ni stav  već pravo svakog. Svojih pet minuta zatražili su svi. U strahu od ograničavanja ljudskih  sloboda prosečnog posmatrača, gledaoca, slučajnog konzumenta danas su mediji tom istom uvalili svršen zločin bez prava na izbor je vaše jedino pravo je da znate sve.

Razlike u umetnosti su zbrisane . Krema Od Babe – Devojka, šerpe za kuvano povrće na pari svetog Duha, masažer za stopala, opera . To je marketing hijerarhija opstanka kulture i umetnosti. Problem autentičnosti i porekla izobilja svega besmislenog više nikoga i ne zanima. Terimin je debelo plaćen. Svako ima pravo da bude umetnik. Da čini šta mu je volja i da isto aktuelizuje na način koji god da mu se prohte. Pravo svakog je da ga potpišu kao umetnika, stvaraoca. Nego, o porazu smisla u kulturi pisaću uskoro, nešto drugo mi je privuklo pažnju.

Sasvim slučajno ovih dana kod prijatelja na kafi u moje ruke dospeo je plišani, ljubičasti, fensi omot cd-a PGP-a sa zlatotiskom na kom je umesto Biblija pisalo Zorica Brunclik. Unutra je bila knjižica debljine Crkvenog kalendara natrpana crvenim slovima bitnih datuma u žitiju Brunclikove, nešto poput recenzije, otkud znam. Takođe , u slovoljubvu je svoje mesto pronašao i pečat Ministarstva kulture Republike Srbije, potpis, i naručeni ekspoze tadašnjeg ministra za kulturu Željka Simića koji prenosim u celosti.

Republika Srbija
MINISTARSTVO KULTURE
Broj: službeno
5. april 2000. godine
Beograd

Zorica Brunclik je bez ikakve sumnje i bez obzira na različite ukuse, samosvojna ličnost i upečatljiva pojava na našoj muzičkoj sceni. Vokalna tehnika i poseban vid senzibiliteta ostali su prepoznatljivi tokom svih dosadašnjih godina njenog umetničkog stvaranja. Osoben autorski pečat i specifičan vid estradno-scenskog eksponiranja za 25 godina vokalnog rada stavili su je u sam vrh naše muzičke scene.

Sasvim je izvesno, da ovako plodna, umetnička karijera kakva je njena nije izraz pukog slučaja, nego je prirodna posledica spoja talenta, inspiracije, pregalaštva i umetničkih nemira.

Bila je i ostala uzor mladim stvaraocima da istraju u naporima da nađu svoj autentični izraz i opstanu na sceni koja ponekad liči na pravu arenu bez posrtanja i vidljivih kriza. Taj spoj posvećenosti poslu i prirodnog dara ostavio je poseban trag na domaćoj sceni u vokalnom angažmanu Zorice Brunclik čiji su pokazatelji vreme i publika.

Ako je čuveni mislilac rekao: da je ravnodušje jedini pravi pokazatelj odsustva svake vrednosti, ako se s druge strane zna, da za 25 godina umetničkog rada Zorice Brunclik nije bilo nezainteresovanih i hladnih već samo onih koji su je hvalili i onih koji uspeh nisu mogli da joj oproste, onda je više nego jasno, da je naša umetničko-estradna scena u njoj dobila ličnost koja ima moralni stav i stilsku prepoznatljivost zbog čega je i uspela da pretraje sve mene i izazove društvenog i muzičko-scenskog života i da ostavi vidnog traga u našem kulturnom životu.

MINISTAR 

Željko Simić, s.r.

Dakle tih godina amputacija smisla vršena je osmišljeno, tiho, pod anestezijom. Ministarstvo kulture poput apoteke prepisivalo je sezonske terapije. Danas, konzument je skoro onesvešćen, polusvestan, bez snage za glasan udarac negodovanjem. Na posletku, ne bih voleo da pomislite da se sprdam sa ženom plemićkog porekla, umalo ministarkom, načitanom sa dva fakulteta umetnicom. A  ne. Ja sam iskreni obožavalac jedne od poslednjih živih ikona pop art kulture – Zorice Brunclik i samo običan smrtnik zapitan nad životom posle ovoga.

Tweet

Share on Facebook